OK, tesko da bi moglo da se nazove razgovorima, sobzirom da samo ja pricam, ali jbg,.posto nisam imao zamisljene prijatelje kao mali, mozda je ovo neka kompenzacija. Znam da nije. Jednom sam ti rekao da ne mozes ti da cutis toliko koliko ja mogu da ti pricam. Nije to bas pohvalno, ni jedno ni drugo, ali, u ovom trenutku zaista nemam bas nista osim ovoga, da ti pricam i da se pravim da cujes i da te zanima. Ne umem da funkcionisem bas normalno u ovoj deprivaciji, stvarno ne umem, a trudim se, majke mi.Nego je nekako autistican taj svet tisine.

Nemam pojma gde si, kako si i da li si uopste. Naravno da sam svasta ispreturao po lobanji i kapiram da je razno moguce. Dosta se ne snalazim sa svim tim neznanjima i ne znam, takodje, sta sa time da radim. Pravim se blesav. povremeno mi polazi za rukom. Iskreno, vise i ne znam kako da ti se obracam. Ne znam da li smo jos uvek na “ti’. Mislim, ti meni jesi, ali OK, to sam samo ja, ne znaci da jeste tako. Ukratko, toliko mi nedostaje da pricam sa tobom da, evo, posle duzeg vremena pricam, makar i ovako, pravim surogate komunikacije, sve nadajuci se da ces mozda, jednom i imati zelju da ti sve to pricam uzivo.

Citavu ovu godinu sam proveo u nekom polu magnovenju, nista se lepo nije desvalo sto bi imalo smisla da ti prepricavam. Snimalo se, putovalo po Srbiji, svacega sam se nagledao i naslusao radeci sa osobama sa invaliditetom. Srbija je, generalno posmatrano, jedna vrlo ozbiljna i zamasna rupa. Iskreno, ne mislim da postoji neki iole razuman nacin da se pretvori u normalnu zemlju. Nema tog carobnog stapica. Plasi me to povremeno, bas me plasi, pa onda, na svu postojecu melanholiju i depresiju, ne bude zabavno ni malo. Da, par meseci sam bio na anti depresivima, mislim, radi to, stvarno, skine ti onaj osecaj tezine, pa barem izjutra ustanes bez dvoumljenja. Poceo sam u onom periodu kada sam se bas raspao, tamo proletos kad sam izbesneo i izdivljao vezano za tebe i kada sam bio u nekoj strasnoj mesavini besa, nedostajanja, ljubavi i nemoci. Ozbiljno sam se raspao. Prekinuo sam letos. Dubravka me je vodila na more, kod sebe tamo u kucu u CG, prijalo mi je, bas jeste. Vukli smo se po raznim plazama, posto nema bas previse nudistickih opcija po CG, jel, i nisam se skidao sa sunca, bio sam crn kao ugarak 🙂 Sve u svemu, ona me ne opterecuje, i to je bilo vrlo OK. Pokusavao sam da ti pokazem Kotor, koji, onaj stari grad, stvarno jeste fantastican, napravio sam i gomilu slika. Posle mi je pukao hard disk sa svim slikama, dokumentima, pisanijama. Mislim da je neki mehanicki problem, inace bih vec poskidao sve podatke, a sve se nakanjujem da rasturim disk i probam da spasim sta se spasti moze. Nije mi ostala ni jedna slika. Nemam vise ni tvojih, nista od onoga sto sam te slikao. Jbg, sada vise ne mogu ni da te gledam povremeno.

Posle je, kad sam se vratio, tamo pocetkom septembra, sve postalo jos gore. Bg mi je izgledao prazniji nego ikada, vreme se pokvarilo, tebe i dalje nigde, a onda sam ostao i bez ono malo posla sto sam imao, pa se zgusnulo. Ne znam sta se tebi desava na poslu, kako opstajes i da li opstajes, kakva je atmosfera, tvoja pozicija, sta se promenilo, kako se osecas u tome. Ja sam u napadima ocaja, posto vise nije bilo nacina da placam kiriju, a ni da zivim, otisao u Herceg Novi, da vidim sta i da li moze tamo da se radi, racunajuci na onog mog prijatelja dole. Medjutim, citava ta racunica se ispostavila kao pogresna. Sada mogu da kazem da ga je sasvim srdacno bolelo dupe da se nesto potrudi, iako je dklarativno, to sve bilo kao da evo bas dubi na glavi, ali bas nista nesto nece. Mislim, smorio sam se, malo razocarao, pa odande zapucao za Nis. tamo sam se tek zakucao u “pricam jedno, radim drugo” i ostao da visim. Ponovo sam ovde, napravio sam sa bratom neki dil.

To je neki digest ove godine do sada. Nemam pojma sta donosi sutra i sve je u potpunosti neizvesno i neodredjeno.Trebala bi mi tvoja pamet u ovom trenutku, koliko god ti bila ubedjena da je nemas.Meni bi jako koristilo. Nista se tu nije promenilo, ja tebe i dalje volim i ti meni i dalje jako trebas i nedostajes. Zivim sa time kako zanm i umem. Ne bas sjajno, ali dobro. U nekom trenutku cemo svakako da pomremo pa nam nece biti nista. Nego je mucenje do tog trenutka ono sto je zajebano i sto treba da se trpi i podnosi. U nedostatku tvog talenta za podnosenje, trpim, jbg.

Ne znam da li mi ovo pomaze, dugo nisam nista pisao, pa kao da se nekako vracam tome, ali opet, ostavlja prazninu. Barem neka, makar i zamisljena komunikacija sa tobom. Pa kako god. Idem sada. Ljubim te i nadam se da si dobro.

Uzasavajuci osecaj besmisla u kome se krecem kroz svakodnevicu, kao kroz neku gustu, bas gustu,maglu.Hodam pored Dunava i gledam kako vodostaj raste i opada, zakopcavam jaknu kada vetar pocne da duva jako,gledam ona dva ribara koji stalno vade istu, praznu mrezu.Sveprisutna rupa sa kojom zivim, ona ista misao sa kojom se budim i sa kojom lezem svkodnevno,svakonocno. Prisecanje na neponovljivost osecaja da konacno zivis, uprkos i unatoc svemu u cemu zivim.Izvadis taj osecaj i onda ostane ta, pomenuta rupa.

Oslabljen, plasi me sve sto dolazi, imam osecaj da nista to dobro biti nece. Pokusao da pobegnem od sebe, i mozda od tebe, u CG, brzo sam se vratio i kako stoje stvari moracu na nedobrovoljno izgnanstvo u tu sliku propasti i tavorenja za koju mi je vezan Nis i ta kuca golih cigala i betona,ukopano prizemlje koje ce da me smesti i da me ubije verovatno. To je sve sporedno. Svi cemo da pomremo i to je jedina izvesnost na koju moze da se racuna, u tome je njena utesnost.

Jako mi nedostajes i to nikako ne prolazi.Nadao sam se da hoce, ali nece.Trudim se da se ne obazirem i po nekada mi cak i uspe na momente. Retko. I kratko.U sustini, ne prestajem da ti govorim iako me ne cujes.Sve sam ti pricao dok se desavalo i gde sam bio i sta sam radio i koga sam video i kako sam se osecao i sta sam mislio i voleo da cujem sta ti mislis,da znam kako si ti,da li places, da li se plasis, da li spavas nocu i svasta, sve zapravo. Znas da sam uvek voleo da znam sve, koliko god ti to ne prijalo cesto.

Skoro pa se plasim i da pisem ovde sa tobom, nekako odjekuje, plasim se vracanja tog odjeka kao praznog eha. Sublimacija, svih strahova, postojanja,zime,zivota ovde u ovom ludilu, svega, u tu jednu rec:nedostajanje-potrebnost,taj klik uklapanja i taj osecaj pripadanja,kuce.

Svecanoscu u nasoj maloj mentalnoj zajednici, mi, ovde prisutni u jednoj te istoj glavi, ( sto, btw., ume da bude vrlo tesno povremeno, kad su, naravno, gosti besni ), obelezavamo godisnjicu jednog, na izgled, sasvim beznacajnog “like”-a na FB, koji je imao i ima, vrlo znacajan uticaj, takoreci pa presudan, na moj zivot od tada. Ako napisem jos jednu ovoliku recenicu, kandidovacu se za Prusta.

Znam da zvuci nerealno, ali je tacno da se od tog malog klika na like ikonicu, mnogo toga u mom zivotu promenilo. Najveci deo ste mogli da pratite, ako vas je zanimalo, na ovim stranicama. Sada, nekoliko meseci nakon svega sto se desavalo, potresalol i razvaljivalo, vec 2 meseca na uspesnoj terapiji anti-depresivima, mogu da funkcionisem na nekom socijalno prihvatljivom nivou. Nije to mali uspeh za ovolikog imbecila.

Elem, vec 2-3 dana mi se motaju po glavi, cak vrlo intenzivno povremeno, slike i osecaji i recenice. Srecom pa drogiran, ne padam u nesvest i ne oduzimam se.Cela godina je prosla. Kad pogledam u nazad, proletelo je i sve ono isto, sto necu da ponavljam, je i dalje prisutno, samo na neki podnosljiv nacin.Za sada.

Nista mi drugo ne ostaje osim da se istresam ovde, posto inace ne znam kud bih i sta bih sa sobom.Ovako, kao pazljivi hronicar sopstvene propasti, barem ostaje neki trag  tom toku svesti koji je svestan sopstvenog kraja. Mozda u nekom trenutku nekome nesto bude i znacilo, mozda se prepozna.Izvesno je da nikoga ne mozes da spasis, pocevsi od sebe.Tako da te vrste izlaza nema. Jedino sto je moguce, to je da dvoje ljudi drze jedno drugo. To onda ima smisla i to moze da ucini zivot podnosljivim i cak vrlo lepim na momente.Valjda se zato zove ljubav.

Temeljno suocavanje je zapravo temeljno svodjenje racuna i u toj kalkulaciji, moram da priznam da nemam bas mnogo cime da se pohvalim.Potpuni promasaj na svim planovima, osim na planu licne slobode.Mada, sada kada je doslo vreme placanja i to postaje diskutabilno, kao i sve ostalo. Na tezak nacin sam dosao do toga sto rekoh malocas, da je jedina nada za iole smisleni opstanak to kada se dvoje ljudi dogovore i podrzavaju jedno drugo i vole. Tezak utoliko sto, u trenutku kada sam shvatio sta je i da jeste, ostao sam bez toga. To je povuklo za sobom i kompletan proces suocavanja i svodjenja racuna.

To sa sobom vuce snazan i permanentan osecaj bola, fizickog bola koji mi je takodje prilicna novotarija u zivotu.Bol je taj koji je stalni podsetnik i pokretac preispitivanja i suocavanja.Strahota ne vidjenja ni jedne konzistentne i svetle tacke za koju bi se dalo uhvatiti jete zapravo ono na sta se navikavam, ideja da, sada vec i to mogu da kazem sa izvesnoscu, lagano prestajem da postojim, i sasvim postojano, pretvaram se u hodajucu senku koja svakako izumire.Samo je pitanje koliko moze da se izdrzi, i naravno zasto?

Postoji i taj deo u kome me je prosto sramota koliko sam uspeo da ne uspem ni u cemu. Pri cemu, ne mogu da kazem da nije postojala prilicna doza nadobudnosti kojom sam isao kroz zivot ubedjen da sve nesto jesam i umem i mogu. Negde mi je sada sasvim logican i razumljiv onaj samurajski nacin sramote od neuspeha.

Jos uvek se navikavam i udvaram ideji, pisem i pokusavam da glumim funkcionalnost.Osecaj parijske prezrenosti se, rekao bih, najteze podnosi. Sto zbog sujete, sto zbog samosazaljivosti.

Ima tih posebnih dana koje bih izdvojio po tome sto je sims blizi nego inace.Sivo,hladno,anksioznost,paranoja,nemir,panika dan.Nice.Nisam ja opremeljen mehanizmima i kompenzacijama za prezivljavanje.Sloboda ima svoju cenu, na ovaj ili onaj nacin,uvek se placa glavom. Svi ti izbori u kojima sam birao ono sto jesam,dosli su na naplatu.Premalo pozeljnog kompromisa, premalo cutanja, premalo kalkulacije.Ili jesam ili nisam, to na pola je uvek bio problem.

OK, ne mogu da kazem da negde, u malom mozgu, nije postojala svest o tome, a svest je ipak razlicita od iskustva.Nekako sve mislis da ima jos fore,pa se u nekom momentu ponadas da si se mozda izvukao nalazenjem smisla.Kada ti se izmakne,znas da je vreme.Ok je,stvarno mogu da kazem da sam pratio sebe ceo zivot i da sam prilicno zadovoljan i tom cinjenicom i sobom. Svet to ne trpi,to smo znali.Kako rece Kami, sam zivot kao cin pobune. Dosta sam ja i otrajao u odnosu na mnoge.Ne poredim se, da ne misli neko.

Nisam jos sasvim miran sa time, jos uvek postoji taj neki samosazaljivi deo koji bi da pretekne, ali polako, dolazim tamo.Strasan mi je onaj deo u kome svojoj kcerki treba da pokazem da postoji neki smisao u svetu ovakvom kakav je.Ona ima IQ 165.Tesko je lagati.Negde, po nacinu na koji me gleda,i to,koliko smo zastrasujuce slicni, mi se cini da razume i ako sa 16 jos uvek ne ume da artikulise.

Prosto treba da prihvatim da je doslo vreme placanja.Udvaram se toj misli izokola,lagano,da se naviknemo jedno na drugo.Da se niko ne uplasi.Danas sam shvatio da problem zapravo nije u prihvatanju stanja na koje nemam uticaj, da bi se moglo dalje. Negde sam se izborio i sa time.Slozio i prihvatio da je tako kako jeste, koliko god mi se ne svidjalo. Problem je na sasvim drugom mestu, a to je da zapravo nema dalje.Na koju god stranu da se okrenes,putevi su zatvoreni,vrlo cudno i neobicno su se zatvarali i u nekom momentu se otvori da si stigao do kraja.

I to je sustinski jedina stvar koju treba prihvatiti, koliko god mi se mozda ne dopadalo iz tog samosazaljivog i egoisticnog ugla.To je taj trenutak u kome treba da se naviknes na ideju da si prestao da postojis. Ostajemo pri verovanju da sam postojao.Ostalo je tehnika.Vazno je samo da se savlada strah, ta cuvena i zajebana prepona koju preskacemo, sa manje ili vise uspeha ceo zivot.Zato polako sa njim.

 

Eto, to je taj krug u kome se vrtim veceras. Udvaranja i privikavanja na misao. Pazljivog savladavanja straha.

Akutno je preslo u hronicno. Mislim da sam stigao do kraja nekih svojih snaga i mogucnosti. Izlazenje na kraj sa besmislom, rupom koja je ostala, svakodnevnim problemima i gadarijama,samocom i nemanjem ideje o nekom boljem ili barem lepsem sutra, su me doterali do kraja. Danas je kulminacija niza dosta nezgodnih dana.Pokusavam da se uhvatim za nesto, ne nalazim nista.

jer ne umem da smislim kako bi se na srpskom reklo u trajnom prezentu “otrgnuti se”. Otrzanje? Otrzavanje? Nebitno. I ako neko zna, nije nuzno da mi kaze. Opusteno cu da zivim i bez tog znanja.

Ima nekih drugih znanja bez kojih nikako necu moci opusteno da zivim, kao sto i ne zivim. Recimo to da i pored svega, citali ste to “sve” ranije, jel, ja i dalje ne kapiram da me osecaj ne napusta. Taj jebeni osecaj da je to temeljno, taj jos jebeniji osecaj povezanosti i onaj najjebeniji, da ce sve da bude OK. Da je to sve prirodno i da ce da dodje na svoje mesto i  da ne postoji sansa da bude drugacije. Koliko samo glup treba da budes, sto bi rekli na tw od 0 do ovoga?

Nikada me jos taj neki unutrasnji osecaj nije prevario, kada god sam mu posvetio paznju, bavio se i slusao, uvek je bilo tako, kao i sa g.Upornim, kao poslednjim primerom. Zato ne razumem. I onda se kao nesto borim sa svime time i ne umem da se izborim.Sve ono sto je prolazilo i dolazilo i dalje je sasvim prisutno, a ja se, sa manje ili vise uspeha, pravim blesav, da ne primecujem, da necu da primetim. I tako svaki jebeni dan, po ceo jebeni dan.Ono kada ti je neko stalno u glavi, sta god da radis i o cemu god da pricas i kako god da se osecas.I nece da izadje ni kada se trudis najstrasnije.

Zaista sam mislio da je u pitanju prihvatanje, da prosto treba da prihvatim, to sto jeste, tako kako jeste.I bavio sam se time, kao i svaki temeljno introspektivni imbecil, sasvim.Da, postoji tu jedan deo koji sam uspeo da prihvatim i sa kojim sam negde, cak i miran. To je deo da je to trenutno stanje stvari. Problem je sto mi to bas i nije dovoljno za neko funkcionisanje. To trenutno, nije mogucnost nastavljanja sa zivotom. Stoji i ceka. I stvarno ne znam sta sa time da radim. Sve bi bilo sasvim u redu samo kada ne bih imao taj osecaj koji mi govori da je to to. Da nema dalje i vise od toga. Ne znam. Ovoliko stvari mi se nije desavalo na gomili po prvi put u zivotu nikada do sada.Otkrivam sve te neke nove aspekte sebe za koje nisam ni znao da postoje. I cekam da se nesto jebeno desi. Nemam pojma sta je to nesto. Mozda stvarno treba nesto da me zvizne kao onomad ona saobracajka da se maknem. Ali tada sam imao neki sasvim drugi osecaj koji nisam hteo da ispratim. Ovaj sada pratim. I razvali me.

U svetlu poslednjih dogadjaja, kada probam i povremeno uspem malo da se odmaknem, cini mi se da vidim neku konstantu, liniju price oja se odvija svojom unutrasnjom logikom. Potpuno je nebitno da li se to meni dopada, ili ne, sada gotovo da posmatram kao tudj zivot, kao film, jedan od ovih, novih, moderne percepcije evropske provinijencije. Znaci onih koje ne volim da gledam.

Nekih 3 godine unazad vrlo se jasno vidi neprekinuta deklinirajuca linija mog zivota. Sada mi to izgleda toliko jasno i nedvosmisleno, mozda zato sto postoji ta vremenska distanca. Od momenta u kome je ceo moj zivot poceo da se zaustavlja, onako polako, kao voz kada iskljucis masinu, pa do danas. Prvo su prestali svi poslovi, sve sto sam radio je prosto puklo, odjednom, bez neke, meni vidljive najave ili nekog dogadjaja koji je mogao da ukaze. Jednostavno, kao suvo lisce sa grane, otpadala je jedna po jedna stvar dok na kraju nije sve otpalo. Kada ostanes bez ikakvih prihoda, sa kucom u kojoj zivis i koju treba odrzavati i izdrzavati, naravno da ulazis u sve vece gomilanje nesredjenosti. Pored toga, vucem i kredit koji vise ne mogu da otplacujem. Mislim da je dosta jasno kako to moze da izgleda, ne jedes, ne pusis, onda imas te napade da, kao sto si navikao kroz zivot do tada, sve mozes da moras da resis, da uvek postoji neka opcija. Zoves, pricas, nalazis se, pokusavas. Na kraju jedva nekako uspes da provedes 8 meseci kao pomocnik u bravarskoj radionici za hranu i kutiju cigareta dnevno. I dalje nemam utisak o kontinuitetu.

OK, neizdrzivo je u Karlovcima, vracam se za Bg, ovde ce ipak da bude nekako lakse. Sestra me prima kod sebe, zivi sama, te se preseljavam.To je takodje bio nastavak silazne putanje, iako mi tada to nije tako izgledalo. Pricam vam sve ovo u nekoj skracenoj verziji, jer niti ja imam zivaca da zalazim u tanka creva, niti vi imate zivaca da ih citate.Pricam sebi, zapravo, pokusavam da racionalizujem, da razumem. Pocinjem da radim kod coveka koga sam zvao prijateljem, za novac koji stvarno nije vredan pomena. Naravno, onaj deklinativni deo zivota kod sestre pocinje da dobija na dimenziji, u medjuvremenu se i obim posla koji radim, za iste novce, povecava.

Sretnem zenu sa kojom se prepoznam i pronadjem, ili je to meni tako izgledalo i jos uvek mi izgleda. Citali ste vec sve o tome. Pocnem da je volim, a onda me ona otrese kao prasinu, na jedan dosta ruzan nacin, sto takodje imate u ranijim tekstovima. Ostanem da je volim i dalje, samo malo u prazno i bolno.

Sestra me izbacuje iz kuce jer joj je dosta mene. Sednem i porazgovaram sa tim svojim poslodavcem i dogovorimo oko neke svote koju ce da mi daje za kiriju negde. Nadjem stan koji se uklapa, preselim se. Ne da mi novac za prvu kiriju i depozit, koji pozajmim. Sada je vreme za drugu kiriju. Nocas mi posalje mail u kome mi kaze kako nema mogucnosti da mi isplacuje platu jer je situacija teska i bla,bla,bla… Ja ostajem da visim.

Ta silazna, propadajuca linija koja se sada vec upadljivo vidi mi negde nesto govori. Dugo sam mislio da je greska u meni, da se ja nesto pogresno postavljam, da pogresno radim, ali izgleda da nije to u pitanju. Nocas sam dosta mislio u tom pravcu i jedino sto sam uspeo da smislim, a da mi zvuci koliko toliko logicno je da zapravo ceo taj put vodi ka nekom zatvaranju, ka nekom kraju i da je toliko svejedno sta cu ja ili necu da uradim, jer sam zavrsio svoje. Da li sam ispunio neku svoju svrhu, da li sam potrosio vreme kojim raspolazem, ili sam negde zakljucio, iz visih sfera, da nema vise svrhe da se majem, ne znam. Jos mi to sve nije sasvim jasno. maglovito je i prilicno scary ako me neko pita. Ali ta neumitna logika koja vodi ka kraju, ka gasenju, zatvaranju, nestajanju, je jedina konstanta koju vidim jasno i nedvosmisleno. Objektivno, sasvim je nemoguce, koliko god da sam glup, da bas sve, svaki put gresim. Znaci, to jeste neki moj put koji se zavrsava.

Ta ideja je sasvim nova za mene koji sam proveo zivot verujuci u to da ne postoji nista sto je nemoguce i da covek, ako hoce moze sta god. Postoji i ne moze. Negde se jos nisam predao, stvarno. Ne znam odakle ta snaga i volja, koja zapravo i nije to, nego samo taj prokleti strah od drasticne promene kao sto je iz zivota u smrt.

Ono sto znam, to je da sada vise ne vidim ni jednu opciju prezivljavanja. Mislim da nisam bas sposoban za zivot ispod mosta u kartonskoj kutiji. Ne znam da li bih mogao da volim takav zivot. Nemam tako razvijenu socijalnu mrezu da mogu da se uvaljujem ljudima, a i od od onih koji mi to nude, me je sramota i znam koliko bi to njima bilo problematicno, pa necu. Mozda je stvarno postenije i prema sebi i prama drugima samo se ugasiti, zaustaviti se kao onaj voz kada se iskljuci masina, a trenje ucini svoje, pa ponisti inerciju.

Dosta je toga sto jos ne znam, ali dobro, saznacu, ubrzo, svakako.

Gang of four mi sviraju u lice iz zvucnika koji me gledaju jednim trepcucim okom led lampice koja me obavestava da su zivi. Dugo ih nisam slusao i nekako mi leze sada. Pored sve tezine u pristima i umoru, posto sam citav dan, od 4 jutros u akciji, dan mi je prosao, pored rada, u premetanju ovoga sto sam imao poriv da pisem jos jutros, rano dok sam vozio auto-putem ka Cupriji.

Pola 7, jutarnja izmaglica pored auto puta koja se sunja po tek procvalim vockama belog cveta, izgleda kao rano zimsko jutro koje je smrzlo rosu, sasvim nestvarno se topeci na Suncu koje zagreva i rasteruje izmaglicu. Potpuno cudesno. Kao i kasniji prizori koje gledam kada je vec postalo sjajno i sasvim svetlo, bljestavilo sunca po raznobojju svega sto je izniko i procvetalo i pocelo da zeleni u razlicitim nijansama. Could I be happy with something else? Nisu to veseliprizori i vesele misli, posto ja nisam veseo covek, barem ne na cvece-drvece nacin. Ali su nekako zapanjujuci.

Stizemo u Cupriju koja je prazna i polumrtva u rano jutro. Prva asocijacija koju imam vozeci se ulicama pored zgrada i kuca je “oguljeno”. Sve izgleda oguljeno, svaka fasada, svaka kuca, svaka zgrada. Nekakva,neklada sjajna, sada pristojna hala sportova pored koje protice lokalna recica kojoj ime ne znam. Dubok nasip,uzan, sa dva reda bedema obraslih u nikada kosenu travu, pesacki mostovi pod kojima se stvara dzungla, gomila papirnog i plasticnog otpada proviruje po travi, znacajno izdzikljaloj za ovo doba godine. Zuje insekti, pcele, muve, neki koje ne znam. Izadjem da popusim, stojim na mosticu i gledam krivudavu recicu, koja u pravim, mirnijim delovima udomljuje jato nekih riba, malih riba plitke vode. Pored sve tuge prizora okolnih, ima nekog cudnog mira i lepote u svemu tome. Light myself like a cigarette.

Od tog prvog, jutarnjeg pogleda na izmaglicu, malo je nedostajalo da snimatelju izustim recenicu, no sam se u poslednjem trenutku osvestio da to nisi ti. Zatecen spoznajom da, i pored pune svesti i svega ostalog sto nosim i mislim na racionalnom nivou, ti jesi jedina osoba sa kojom mi je prirodno i normalno da podelim takve stvari, koja ce da slusa i da razume i da znam da je razumela. Ta prirodnost me je iznenadila prilicno. Zbunila i vuce mi se kroz glavu i telo citavog dana,jos uvek.Unatoc i uprkos svemu sto znam i sto se dogodilo, misljenju, bolu, povredjenosti, ti si jedina osoba sa kojom je sve to jebeno prirodno. Ne znam. Sve ostalo je tamo gde je i bilo, ali telo, celo telo je spontano,jos slogirano od nespavanja odreagovalo kao da si tu, kao da je to najnormalnije. Zbunjeno, smuseno, nesnadjeno funkcionisem citav dan, spavam za volanom u povratku i sam put me opet vraca u tu prirodnost koju nicime ne prizivam i od koje bi da pobegnem. Da znam kako. Malo me to plasi. Could I be happy with someone else?

ViolentlyHappy

"I only believe in fire. Life. Fire. Being myself on fire I set others on fire. Never death. Fire and life!"

Ivana Diklic

COPYRIGHT NOTICE © This work is protected under copyright law. You cannot save, download or use the picture for any purpose without accessing a license from me. Please respect copyrights

ISPOVEST ŠEŠIROVOG PERA

...ili...kako su mi samo reči ostale......

teanikolicwork

sexartlife

Trla Baba Lan

Upadachurech. Pišem jer ne umem da napravim atomsku.

Дамјанов свет

Programerski saveti, istorija bez mitomanije, autorska muzika i malo zaebancije

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

АГИТПРОП

Блог о КРЕАТИВНОМ ПИСАЊУ и још понешто...

Sluh Za Duh

Težnja da moja reč dostigne moju misao i da je prepozna

Alana bez zemlje klikera

nije važno što nemam zemlju, dok vladam sobom...

robin

Moja carobna suma. Ako se izgubis nece se dogoditi nista strasno.

horheakimov

NA RELACIJI BESMISAO - ISTINA.